PRELAZZI: Četvrti za jedan Endija Rida

To nije sportski savet, to nije taktička smicalica, to je način na koji živiš život.

Ili si prepadnuti, crkveni miš, ziheraš i pacer... ili ideš na četvrti za jedan (i dva. I tri, ako baš imaš ono u gaćama).

Nadamo se da se istoimena i premalo popularna Fejsbuk stranica, koja na vispren način približava američki fudbal ovdašnjim radoznalcima, neće ljutiti što ih i nehotice citiramo.

Samo, taj kredo nije lako poslušati. U ljudskoj je prirodi da bude oprezan, nećemo reći kukavica. Bolje šutnuti tu loptu – jajasta je, ali je i dalje lopta – daleko, pa se uzdati u odbranu, nego rizikovati sa četvrtim daunom.

I džabe statistika, a Ameri vole statistiku, koja govori da treba ići na četvrti za jedan već na devet jardi od svoje end zone, uvek će se naći neko ko će vas podsetiti na okršaj Nju Inglanda i Indijanapolisa, ima tome više od decenije, kada je Bil Beličik išao na četvrti, i olupao se. Nemoj biti kao Bil, čak i ako je Bil jedan od najvećih trenera u istoriji.

(Kada te protivnike rizika suočiš sa čuvenim “Philly Special”, uzvratiće da se to s razlogom zove “special”, jer se ne radi. Jer je posebno.)

Samo što Endiju Ridu ne treba niko da ga savetuje. Endi Rid ide na četvrti za jedan-dva-tri. Možda ne uvek na terenu, jer onda ne bi bio toliko nepredvidiv. Uvek u životu, što je važnije.

Debeli poglavica Čifsa, koji će kasno večeras ugostiti Bafalo Bilse – i definitivnosa Patrikom Mahomsom – verovao je čak i rezervnom kvoterbeku Čedu Heneu, kada se lomila utakmica protiv zadrtih Braunsa. Neko drugi bi se osvrtao preko ramena, neki crv sumnje bi se pretvorio u anakondu i šaputao mu, sve vreme, da će ga opet zvati budalom, da će mu se opet smejati, ali jedna od najživopisnijih figura svetskog sporta nije neko drugi, ni niko drugi.

Endi Rid je Endi Rid. Endi Rid je čovek koji ide na četvrti za deset, ako se Endiju Ridu tako prohte.

Sve do prošle godine, možda je najbolja fudbalska (sokerovska?) paralela mogla biti ona sa Marselom Bijelsom. Poštovan, cenjen, uspešan, na dobrom glasu, “kreativno jednostavan i jednostavno kreativan”, kako to kažu američki novinari, sjajan sa igračima i iznad svega čovek koji stvara trenere (Šon Mekdermot, koji će mu večeras izaći na crtu, bio je njegov pulen u Iglsima; i mnogi drugi koje je stvorio ili promovisao imaju zapažene role u NFL-u, od Rona Rivere do Džona Harboa, koji se najvećeg trofeja dohvatio pre svog učitelja).

Ali avaj, loš i nezgodan kad ne ide, kad prvobitni plan propadne i, što je za njegov imidž i brend bilo još gore, a tamo preko okeana skoro pa neoprostivo: apsolutno, uporno i dosledno beztrofejan.

Sada je, možda, više Mauricio Sari: kao što je bivši bankar s merakom zapalio cigaru kada je uzeo onaj pehar sa Čelsijem, a posle i krunu sa Juventusom, ma koliko pogrešan beše taj brak, tako je na krilima Mahomsa Endi Rid polomio krila crnoj vrani koja ga je pratila i neumorno graktala.

Napokon oslobođen, bez zagrade i znaka pitanja koji bi se pojavljivali u svim tekstovima i zapažanjima o njemu, Endi Rid je mogao da odahne.

Iako je to bio tek jedan demon kojeg je trebalo oboriti u bermudsku travu i zgaziti ga da ne ustane.

Jer priča o Endiju Ridu nije samo ona o iskupljenju, ni samo o hrabrosti, ni o odlukama koje levitiraju između “kako se usudio” i “naravno da se usudio”. To je kad ti život servira tragediju mnogo veću od fambla ili poraza u Superboulu; to je kad doživiš udarac za udarcem.

Garet Rid radio je kao kondicioni trener u Iglsima dok je Endi bio kouč. Možda je bio dobar u tome; možda ga je otac ubacio tek da bi probao da ga otrgne od zle navike. Nikada nećemo saznati šta bi od njega moglo da bude: početkom avgusta 2012. pronađen je sa špricom u ruci i kašikom blizu nje. Imao je svega 29 godina.

Ako je Endi Rid tada smogao snage da nastavi – nekoliko dana pošto je sahranio jednog od trojice sinova, vodio je svoju ekipu u prvom meču sezone – ako se tada, uprkos svemu, iscerio sudbini u lice i u glavi komandovao “četvrti za jedan”, šta je za njega bio otkaz nakon nekoliko odličnih, ali ne dovoljno dobrih sezona u Filadelfiji, šta kretanje od nule u franšizi koja je jednako baksuzna koliko i čovek koji je došao da je preuzme, šta je jedno finale konferencije, još jedan Superboul, šta neki tamo Bafalo Bilsi ili potres mozga najboljeg igrača.

Kada je Rid došao u Kanzas, Čifsi – u rukama naslednika Lamara Hanta, čoveka koji je više od para voleo sport, i koji je zaslužan i što su Ameri koliko-toliko prihvatili “soker”, pošto je decenijama radio i na njegovoj popularizaciji – ne samo da pola veka nisu bili šampioni, nego su i sami imali tragedije, poput one kada je lajnbeker Džoven (ili, u originalu, Jovan) Belčer ispalio devet metaka u svoju devojku, pa je poljubio u čelo i rekao da mu je žao, a onda otišao ispred Erouhed stadiona i pucao sebi u slepoočnicu.

Previše besa i besmisla za grad koji je, kada je Lamar Hant, u doba preganjanja njegovog AFL-a i vladajućeg NFL-a (sjajna literatura o tom periodu je “America's Game” Majkla Mekembridža), pristigao iz Dalasa, bio ismevan kao poslednja selendra...

Tako je, sa crnim florom i izrazima saučešća, počeo čudni spoj Endija Rida i Kanzas Sitija. Rid nije hteo, nakon odlaska iz Filadelfije, da uzme godinu dana odmora, kao što su mu svi prijatelji savetovali. Nije hteo da pantuje tugu daleko od sebe, pa da vidi šta može odbrana, iako mu niko ne bi zamerio na tome; išao je na četvrti za dva.

I prikupljao svoj tim: Kelsija, pa Tajrika Hila, koji je hapšen zbog nasilja u porodici (bilo je potrebno podosta cojones pa da baš u Kanzas dovedeš čoveka s takvim dosijeom, ma koliko se zaricao da će ubuduće biti dobar); pa Demarkusa Robinsona, koji je ostao bez školarine zbog droge. Baš kao što je svojevremeno imao razumevanja i strpljenja da sa stranputice vrati Majkla Vika.

Ako nije mogao da spase svog sina, možda može da spase nečijeg tuđeg sina; to se krije ispod brkova – dobro, sada i ispod vizira i maske i brkova, takva neka vremena došla – ljubitelja čizburgera i dede osmoro unučadi iz Los Anđelesa.

Sve se skupilo, sve je vredelo, sve se složilo drugog februarskog dana prošle godine (02/02/2020), sa onim Lombardijevim trofejom napokon u njegovim rukama, nakon velikog preokreta protiv San Franciska.

Onaj lepši deo Amerike, onaj koji zna u kojoj je državi Kanzas, uzdahnuo je, odahnuo i nasmejao se; tada je “život kao četvrti-za-jedan” napokon dobio nagradu.

Eh, smisao. Smisao je imao uvek.

A sad? Još jedan trijumf – za “samo” dve utakmice, ali kakve – značio bi samo da ono od prošle godine, i ono od svake godine, nije bilo slučajno. Ništa posebno. Nikako “specijalno”.

Četvrti za jedan, i četvrti za dva, i četvrti za koliko god, i sa Patrikom Mahomsom i sa rezervnim kvoterbekom.

Jer nisi pacer, ziheraš, jer živiš život kako treba da se živi.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista Mozzart Sporta